BLIŽI SE TRENUTAK ODLUKE: Da li će Saudijska Arabija i Turska zaista izvršiti invaziju na Siriju?

Foto: Profimedia
erdogan arabija AP 2 mart 2015
RAZMATRAJU SLANJE KOPNENIH TRUPA

BLIŽI SE TRENUTAK ODLUKE: Da li će Saudijska Arabija i Turska zaista izvršiti invaziju na Siriju?

Erdogan želi da stvori zaštićenu zonu u severnoj Siriji u kojoj bi Turska direktno imala uticaj, gde bi dalje obučavala teroriste, i koju bi koristila kao operativnu osnovu za buduće napade u zemljiAko sprovedu u delo svoje pretnje, Saudijska Arabija i Turska to neće učiniti na način na koji mnogi očekuju, niti iz razloga koji se najčešće pominju, piše analitičar Endrju Koribko.

Posle ruskih tvrdnji da Turska nije spremna da napadne Siriju, Saudijska Arabija je zapretila da će poslati kopnene trupe da se bore protiv ISIS. Neki komentatori su ovu vest propratili sa podsmehom, smatrajući da je to nemoguće, dok drugi dočaravaju strašne slike invazije poput onih iz Drugog svetskog rata. Oba ova stava netačno prikazuju realnost situacije i nesvesno pokazuju da su nesvesni post-konfliktne strateške vizije koju Saudijska Arabija i Turska žele.

Ovde je igri jak stepen psihološkog rata, kako zbog ubeđivanja saveznika ovih dvaju država tkao zbog odvraćanja njihovih protivnika, ali se sme se zaboraviti da postoje praktični načini, manjeg nivo od pune invazije, uz pomoć kojih Arabija i Turska mogu pokušati da postignu svoje ciljeve.

Foto: AP

Krajnji cilj oba aktera je oblikovanjе bojnog polja do tačke na kojoj kasnije mogu da vrše pritisak na Damask radi autonomističkog ili federalističkog “rešenja” krize, koje bi im kao omogućilo da u Siriji i Iraku objave strateško uspostavljanje prekograničnog entiteta “Sunistan”, i ožive svoje velike planove za katarsko-turski gasovod ka Evropi.

Praktično ili nemoguće?

Refleksnu reakciju većine komentatora bila je označavanje tursko-saudijske invazije kao nemoguće, shvatajući da bi se ona suočila sa ruskom vazdušnom silom i time bila neutralisana. Zajednička procena je da ni Erdogan ni kralj Salman nisu spremni da izvrše vojno samoubistvo, a da SAD želi da izbegne svetski rat protiv Rusije i neće prihvatiti dalje zaoštravanje.

Sve ovo je apsolutno tačno, ali za povezivanje ovih pravilnih pretpostavki sa konvencionalnom invazijom nedostaje ključna činjenica da Rijad i Ankara mogu da ostvare svoje ciljeve koristeći nekonvencionalne (specijalne snage) i izbegnu dramatične scenarije.Evo šta svako od njih dvojice najrealnije može da uradi a da izbegne puno učešće i kataklizmičke posledice

Erdogan želi da stvori “zaštićenu zonu” u severnoj Siriji u kojoj bi Turska direktno imala uticaj, gde bi dalje obučavala teroriste, i koju bi koristila kao operativnu osnovu za buduće napade u zemlji. Nije verovatno da će Ankara biti u stanju da obezbedi podršku Vašingtona za konvencionalnu invaziju, jer SAD ne žele da se zbog Turske sukobe sa Rusijom, ali ako bude takve turske agresije, veoma je verovatno da SAD namerno obmanjuju Erdogana jer žele da ga Moskva izbaci iz Sirije.

Ako Turska ne napadne Siriju, onda će verovatno doći do jačanja nekonvencionalne agresije kao što je to bilo do sada. To bi omogućilo Ankari da zaobiđe direktan sukob sa Rusijom (koji ni SAD ne žele), dok nastavljaju da ubacuju specijalne snage i ne-uniformisane vojnike u očajničkom pokušaju da zadrže bar deo uticaja na terenu koji njihovi igrači još uvek imaju.

Oni će očigledno biti meta ruskih vazdušnih napada, ali je lukavo preplitanje američkih specijalnih snaga i vojnih savetnika poslatih u Siriju može da predstavlja ozbiljnu dilemu za Moskvu i dodatno komplikovati ionako složenu situaciju.

Ne očekuje se da će Rijad prebaciti bilo koju od svojih vojnih jedinica iz Jemena radi buduće invazije na Siriju, ali za to može da iskoristi neke od svojih rezervnih jedinica i delove Nacionalne garde. Rusija bi uočila prebacivanje značajnog broja ovih trupa u južnu Tursku, pa u interesu zadržavanja mogućnosti strateškog iznenađenjea, Saudijci verovatno neće preduzeti takve mere pre vremena.

San o gasovodu i “Sirački Sunnistan”

Rijad i Ankara bi voleli da stvore prekograničnu autonomnu jedinicu “Sunistan” duž sirijske i iračke granice, kako bi olakšali izgradnju katarskog gasovoda ka Evropi (koji je bio jedan od prvobitnih razloga za rat protiv Sirije). Za to im je potrebno da kontrolišu dijagonalu od iračke provincije Anbar do sirijskog koridora Azaz- Jarbul, jer bez toga je gasovod nemoguć. Ankara ne bi dozvolila da se on gradi u kurdskim oblastima Iraka, Sirije, a posebno ne u jugoistočnom delu njene sopstvene teritorije.

Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Naredni preduslov anti-sirijske koalicije da spreči Damask da povrati suverenitet nad regionima Sirije koje sada kontroliše Islamska država, a to se može postići ako pre Asada osvoje Raku i oslobode se terorističkog tereta. To bi im omogućilo da se u Ženevi na mirovnim pregovorima ubedljivo zalažu za autonomistička ili federalistička “rešenja”, i da istovremeno rade na sličnim političkim procesima u Iraku. Tako bi se mogao stvoriti de-fakto nezavisni “Sirački Sunistan”, entitet koji bi onda odobrio izgradnju gasovoda preko njegove teritorije.

Opasnije od ovoga je ako taj “geopolitički Frankenštajn” jednostrano “pozove” tzv, mirovne snage koje bi se sastojale od njegovih zapadnih i arapskih pokrovitelja, u cilju sprečavanja da Damask i Bagdad zaustave ovaj projekat. Rijad i njegovi saveznici bi tako mogli da obezbede “arapski i muslimanski legitimitet” ovom planu, dok bi ga održala i EU u nadi da će to pomoći da se zaustavi talas izbeglica.

SAD, sa svoje strane, žele da izgrade bastion uticaja u centralnom geostrateškom prostoru između Turske, Sirije, Iraka i Saudijske Arabije, ali da bi to bilo ostvareno, najpre Ergogan treba da najpre izvrši invaziju na koridor Azaz-Jarbulus, i uspe u svom gotovo nemogućem i samoubilačkom planu da zaustavi sirijsko-rusku oslobodilačku kontra-ofanzivu u Alepu.

(Sputnik international-priredio M. Đorđević)